Težak slučaj pakla

Mozak miruje,

al' ispod mora teče vreli kamen.

Grob podriguje,

proždraće mi kosti ako stanem.

Istetovirani strah na tvojim obrazima jeca,

ti si samo njegov podstanar.

Smrtno ozbiljan,

bez oca i bez prijatelja.

Prazne godine,

oko tebe tužno lete.

Šta ćeš ti sa njima

i šta će one s tobom takvim?

Ti si revidirao stav sto pedeset puta

čas si rođen kao muško, čas ko žensko,

koga je to briga.

Sam znaš,

rođen si ko pička.

Gde je granica?

Nisam siguran ni da postoji.

Šta je cilj?

Ili trčimo u krug bez cilja.

Put od tebe do mene, sa hiljadu rupa,

ko Kumodraška ulica.

Nemam vremena,

da čekam da se ubiješ.

Skloni me,

ja neću inat tvoj životom da platim.

Slomi me,

eto nisam uspeo da shvatim.

Ubij me,

ti to možeš da uradiš sa svakim.

Ako sve vidi, što se pravi blesav,

što ne otera sva govna u nebesa.

Zadah osvete

kruži iznad moje glave.

Zar da ubijem,

da se prestrojim u tvoje pleme?

Ljudi gutaju suze, žvaću sopstvene zube,

lije krv sa krova ruske crkve.

Težak slučaj pakla,

teško da ima išta strašnije.

Budi me,

pre nego poželim da umrem u snu.

Ubij me,

svima za primer raskomadaj moj trup.

Skloni me,

ja znam tvoj strah, to niko ne sme da zna.

Ako sve vidi što se pravi blesav,

što ne otera sva govna u nebesa.