Poštar

Nekad se znalo sve,

ja krenem ulicom, a deca mi trče u susret.

I sad trče, al' beže od mene i viču:

"Mama, ne otvaraj, ide poštar".

K'o da je od tad prošlo dvesta godina...

Bilo je kafa, dobar dan, i rakija...

Dve crvene od svake penzije, za sreću,

I - srećan rad, domaćine.

Sad hodam k'o kreten, sam,

ljudi okreću glavu, a poznaju me svi.

Juče su me napali, i oteli torbu

punu računa za struju.

Necu da delim deci pozive u rat.

Ja zvonim, zvonim, niko mi ne otvara...

Kod kuće žena sa mnom ne razgovara.

Ne mogu više da budem poštar.

Prošlo je dosta godina,

ja konačno shvatam šta se desilo.

Bio sam strašno glup,

al' i ja danas uspešno bežim od svog poštara.

Nova je godina, ja nemam čestitke,

telegram saučešca, sitne penzije...

Ja sam k'o gavran koji doziva nevolje,

strah me, svi imaju pse.

Neću da delim deci pozive u rat.

Ja zvonim, zvonim, niko mi ne otvara...

Kod kuće žena sa mnom ne razgovara.

Ne mogu više da budem poštar.